Упознавање са мБотима и формирање екипа

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Филм о нашем европском eTwinning пројекту

Објављено 23 марта, 2017 од стране Наташа Миљановић | Оставите коментар

Текст ИГРАЧКА ПЛАЧКА (дужа верзија, са сонговима)

Објављено 21 марта, 2017 од стране Наташа Миљановић | Оставите коментар

ИГРАЧКА ПЛАЧКА

АУТОР ТЕКСТА: НАТАША МИЉАНОВИЋ

ЛИЦА:

тата и гормит: Јанко Танцик

син Марко и Југио карта: Михаило Дакић

син Стефан и поломљена тастатура: Марко Тегелтија

ћерка Теа: Теа Милковић

лопта: Драгана Радојчић

вијача и жирафа2: Ана Бојић

барбика и разбијени мобилни телефон: Јована Ђуркић

мама и књига „Хајдук у Београду“ Градимира Стојковића: Анђела Бојић

плишане животиње

миш1: Алекса Бојић

миш2: Никола Бањанин

жирафа1: Ана Бојић

зец: Теодора Тиркајло

Слика прва:

Позорница приказује једну просечну дечју собу у којој су ормар, радни сто са компјутером и прозор на горњем платну и кревет и под са тепихом са разбацаним играчкама на доњем платну. Ту су расути кликери, југио и друге карте, фигурице гормита и слично. Има и по која распарена чарапа и смоки, понека оловка и слично. На кревету седи Марко и игра видео-игрицу на телефону. За столом, уз компјутер седи Стефан и игра видео-игрицу. Чују се звукови карактеристични за видео-игрице, а дечаци су гласни и реагују на догађаје у видео-игрицама. Кад им иде добро, радују се, а кад им не иде, вичу незадовољно, јаучу и слично.

Марко: Дај сад мало мени да играм на компјутеру…

Стефан: Чекај још мало… касније…

(Настављају да играју свако своје. После десетак секунди дижемо плакатић на којем пише: ПОСЛЕ ДЕСЕТАК МИНУТА.)

Марко: Ајде, дај сад мало мени…

Стефан: Чекај да завршим, у сред борбе сам… (Креће да се љути.)

Марко: (Устаје и долази до брата.) Ти си увек у сред борбе, да те питам хиљаду пута, увек је исти одговор: да завршим, у сред борбе сам (карикирано).

Стефан: (Осећа се нападнуто, а и омета га брат. Љутито.) Смараш, макни се, рекао сам – да завршим. Што си напоран? Иди!

Марко: Да, идем, по маму или по тату! (Одлази заиста.)

Стефан: (Осећа да ће бити кажњен, па одлази за њим.) Чекај, стани…

(Поизлазе неке играчке и извирују, као да се плаше некога. Онда почну разговор, кад виде да је слободно.)

Слика друга:

Лопта: Ех, кад сам се последњи пут поиграла у трави… И не сећам се!

(СОНГ ЛОПТЕ)

Где си ливадо зелена,

Са свим својим цветовима,

Где су пољане и срећа,

Усред твог веселог цвећа?

Где су пољане и срећа,

усред твог веселог цвећа?

Желим слободно да скачем,

не желим тужно да плачем,

за игру желим да живим,

нећу дан обојен сивим…

за игру желим да живим,

нећу дан обојен сивим.

Вијача: Ни ја. Чамим ту у соби, као да сам болесна. А није ми ништа! Одлично се осећам! Скаче ми се!

Барбика: Ја се осећам сасвим запостављено. Теа ме је оставила на полицу тачно пре три месеца, шест дана, два сата, девет минута и…

Лопта: Није ваљда да знаш и секунде?!

Барбика: Па, не, то не, то се тако брзо мења… Али, потпуно ме је заборавила и запоставила. А памтим добро дане кад сам јој била најдража.

Гормит: Мала, мораш да схватиш да твоје време пролази. Клинке се играју барбикама кад имају седам, осам година, можда и девет… Мада, таква времена долазе, да ће се барбике заборавити већ са поласком у први разред. Знаш, мала, стиго Инста, фејс, аск, тамо-вамо, питај мене, ја све знам…

Барбика: Па, кад ти све знаш, како то да дечаци више на тебе и не гледају?

Гормит: Тако ти је то, глобализација, маркетинг, транге-франге, једни одлазе, други долазе… То је нормално… Мени је битно да су ме са полице у продавници донели кући. И то је мени доста. Шта бисте ви, бре, хтели? Да вас не испуштају из руку?

(СОНГ ГОРМИТА)

Шопинг мол и теретана

мени дођу као храна,

какве цркве, позориште,

тог ми душа баш не иште.

Дајте ми тих дечјих душа

неког доброг да ме слуша

да научи нове спике

и фејсује своје слике.

Лопта: Па, да. Некад је тако и било. Нису ме испуштали из руку. Мама је морала да их вуче за уши да уђу у кућу и оставе ме на миру, да мало уче, да напишу домаћи… Била сам им најдража играчка…

Вијача: И мене, и мене, стално су ме носали наоколо… И ниси им ти била најдраажа играчка, него ја!

Гормит: То је било некада, ало, бре, тргните се мало… Дошло је време компјутера, паметних телефона…

Телефон: Ех, слушам вас како се надмудрујете. Ево, погледајте мене. Кад сам тако „вољен“, зашто сам онда разбијен? Ви сте сви читави, здрави и прави, а ја?

Тастатура: Да, и ја, погледајте мене? Ја сам инвалид! Недостаје ми чак четири тастера! Нада мном једу и пију, сва сам улепљена, фуј! Нису ме опрали две недеље!

Барбика: Фуј! Одвратни сте! Макните се од мене!

Телефон: Уххухухуху! (Плаши је као да ће је загрлити, а она бежи.)

Вијача: Отприлике, када сте се ви појавили у овој соби, отприлике од тада деца нас не гледају уопште. Као да не постојимо… У ствари, јасно је ко је дечацима најдража играчка: телефон!

Тастатура: Па кад вас је време прегазило. Ви сте играчке 19. века. Можда раног 20. века.

Гормит: Коме ти да је играчка 19. века! Ало, дечко!

Тастатура: Извини, молим те, него шта си? Ти си парче обојене пластике. Тебе су направили тако што су сипали пластику у неку смешну модлу, као да си крофница, и после те обојили тако што су хрпу таквих као ти шприцали неком ружном смеђом бојом. Боље да не кажем на шта личиш, тако смеђкаст…

Гормит: А, од чега си ти, мајке ти? (Припио се уз Гормита, очигледно жели да се свађа.) Од злата, можда?! Осим тога, мене нису сломили… Погледај мало у огледало…

Барбика: Увек се свађате, само се свађате… Тако ме нервирате…

Гормит и Тастатура (заједно викну): Па нервираш и ти нас!

Књига: Молим вас, немојте се свађати. То заиста нема смисла. Веровали или не, једном давно сам дечацима и ја била омиљена играчка. Сви смо то једном били…

Барбика: Ти!? Па ти немаш ни батерије, ни екран, немаш ни звучне, ни светлосне ефекте… Ништа?!

Књига: Али имам ефекте на интелект и душу, али изгледа да то данас никоме не треба, није више популарно… (одлази тужно, а остали погну главе постиђено).

Слика трећа:

Родитељи су чули галаму и помислили су да се то деца свађају. Они отварају врата и чим их отворе, све играчке попадају ту, како су се затекле, једна преко друге. (Чује се тихо њихово стењање у неугодним положајима.)

Тата: Опет су направили хаос у соби!

(СОНГ МАМЕ И ТАТЕ)

мама:

Нема више мојих беба,

Волела сам их до неба,

Добила сам тинејџере,

откачене преко мере!

тата:

Тако је то у животу,

Некад лако, некад тешко,

Доживели и ми стоту,

борићемо се ми вешто.

Мама: Где ли су? Сад ћу да их казним. Нема играња игрица ни на компјутеру, ни на телефону, и нема ни гледања оних глупости на јутјубу! Доста је било оваквог понашања!

Тата: Научићемо ми њих реду!

Мама: И – учење!

Слика четврта:

На сцени се појављује само књига. Тужна је.

(СОНГ КЊИГЕ)

Давних дана остављена,

тужна и заборављена,

чамим сама нецењена,

сама, од свих напуштена.

Схватите ме, тешко ми је,

од несреће плаче ми се,

моје срце тугом бије,

заувек угасиће се.

Слика пета:

МИШ1: Буразеру, ових дана се не зна ко је луђи, ко је нервозан, ко је депресиван, ко је љут… Сви су полудели.

МИШ2: Ма, то је нормално!

МИШ1: Како нормално? Погледај ти ово: деца само седе килаво у собама, неће да се играју на свежем ваздуху, буље у екране компјутера, таблета, телефона… Шта то има тако занимљиво на тим екранима? Пази кад сатима буље, буразеру!

МИШ 2: Ти си, буразеру, заостао. То је све данас нормално.

МИШ1: Шта је нормално, а шта није, ја више не знам. Разумем ја напредак, техника и информатика, све то иде у неком свом правцу, али – ово није добро.

МИШ2: Зашто? Шта ту не ваља?

МИШ1: Не ваља кад је човек стално у соби, за столом, кад се искриви испред компјутера и сатима блеји, блеји, блеји… Кичма му је искривљена, стомак стиснут, срце не куца како треба… А кад би изашао на игралиште, узео лопту, мало поиграо фудбал! Кичма би се исправила, стомак продисао, срце се развеселило… Кад би осетио ове прве зраке пролећног сунца, први дах пролећног ветрића… Уместо тога… ах, туга једна…

Они тужно напуштају сцену, један за другим.

Слика шеста:

Тата: Јако сам љут и разочаран што сам опет у вашој соби нашао неред. Шта би се догодило да вам је дошао неко од другара и да је видео све то? Осрамотили бисте и себе и нас. Шта би ти другари мислили о нама?

Мама: Ја радим и не могу да стигнем да непрестано спремам, па чак и да спремам за вама. Уколико будете одржавали ред, биће лакше одржавати ред у читавој кући. Ви знате да морам и да спремим доручак, ручак и вечеру, да вам оперем одећу и опеглам, да усисам и да радим сто послова и у кући и изван ње. Кад видим овакав неред, ја сам јако тужна и разочарана. Помислим да ме не волите и не поштујете…

Теа: Није тако, мама, него се ми заиграмо и онда не обратимо пажњу како соба тад изгледа. Ево, потрудићемо се још више да одржавамо ред у соби. Ево, ја ћу да донесем метлу и да почистим. Стефан и Марко ће покупити играчке…

Тата: Да, покупиће играчке у кутију која вас чека у ходнику. Хоћу да све играчке однесем у вртић. Ви сте их прерасли, само скупљају прашину овде. Ионако сте ви већ велики, шта ће вам којекакве фигурице, југио карте, кликери… Ко се још данас игра кликерима…

Мама: Свакако ће мала деца у вртићу бити веома захвална што ће добити нове играчке. Њима ће бити нове и интересантне. И сигурно ће их после играња спремати у кутије. Хајде, скупите све!

Слика седма:

Деца остају сама у соби. Теа чисти. Дечаци се почну свађати, поновно:

Стефан: Ти си крив што ће нам тата узети све играчке!

Марко: Нисам само ја крив! И ти си крив!

Стефан: Узеће ми југио карте!

Марко: Па, шта, узеће и мог Гормита!

Теа: Што се ви сад препирете? Ионако се не играте њима.

Стефан: Ја се играм. Кад нема струје…

Марко: А то је једном годишње.

Стефан: Па шта, ал’ се играм. А кад се ти играш?

Марко: (Са сетом гледа Гормита.) Ја знам да су то само ствари… Све остале Гормите дао сам малом Неши, а себи сам оставио само овог једног, јер ми је био најдражи и најлепши, за успомену…

Теа: Па, добро, чувај га у сећању. Ускоро ћеш гледати која девојчица је најдража и најлепша, а сад ту јадикујеш око једног Гормита…

Марко: Ма, да… (Брзо убаци Гормита у кутију, схвативши да је сад већ прерастао Гормите.) Нека се играју мала деца у вртићу…

Теа: Ево, све смо покупили. Како је сад соба лепа и уредна. Хајде да је одржавамо чистом, да се не срамотимо кад дођу другари. Јел’ важи?

Стефан: Важи…

Марко: Важи…

Слика осма:

Дечаци и Теа су у соби. Седе на кревету, прилично се досађујући.

Стефан: Шта ћемо сад радити? Еј, недељу дана, знате ли ви шта је то недељу дана, без компјутера и телефона? Чак ни гејмере не можемо да гледамо на јутјубу… Чак ни то. Ништа.

Марко: Које смарање! Ја немам појма шта бих могао сад да радим. Хоћемо ли на школско игралиште? Где је лопта?

Теа: Нема је. Мама и тата су је однели у вртић. Као и вијачу и све остале играчке. Али, имам ја један предлог.

Стефан: Који?

Теа: Кад смо све спаковали у кутију и изнели је напоље, док сам чистила испод кревета, схватила сам да нам је остала још једна стара играчка, али можда и највреднија!

Марко: Која?

Стефан: Покажи, покажи!

Теа: То је ово! КЊИГА! Зове се „Хајдук у Београду“. То је написао писац Градимир Стојковић.

Стефан: Књига?!

Марко: Ко још чита књиге?!

Теа: Мислила сам да вам је досадно, и да не знате шта ћете са собом следећих седам дана?

Стефан: Па јесте… досадно нам је…

Марко: Ајде, почни мало да нам читаш, да видим о чему се ту ради… да ли ће ми се свидети…

Теа: (Почне да чита одломак.) „Остао сам стојећи. Моје место било је у трећој клупи с десне стране…

Стефан: И ја седим у трећој клупи с десне стране?!

Теа: (Наставља да чита, смејући се.)… баш уз прозор. Физичар ме је испитивачки одмерио: „Хајдук велиш?“ „Пецикоза Хајдук Глигорије“ – промуцао сам и, наравно, поцрвенео. „Глигорије?“ – насмешио се физичар. „Е, тако се звао мој деда. Мислио сам да се таква имена више не дају данашњој деци…“ „И ја сам по деди добио име“, отело ми се.

Марко: И ја сам по деди добио име!

Теа: (Смејући се, наставља да чита.) … „Ако, Глигорије, ако. Баш лепо. А шта си имао из физике у старој школи?“ „Четворку.“ „Лепо, Глигорије, седи. Верујем да ћеш и даље добро учити физику. А ми ћемо, децо, данас да радимо ново…“

ЖИРАФА1: Шта мислите, хоће ли деца заволети читање и након што прође ових седам дана казне?

ЖИРАФА2: Ја се надам да хоће.

ЗЕЦ: Неће. Они сад читају књигу зато што не могу да играју игрице, а да могу да играју игрице, играли би игрице. Дакле – неће.

ЖИРАФА1: Ја баш мислим да хоће. Они нису до сада ни читали књиге, праве, добре књиге, него само сликовнице.

ЖИРАФА2: И лектиру. Кад су морали, читали су лектиру. А ко воли да чита нешто што мора?

ЖИРАФА1: То је као да ме питаш да ли мора да се уради домаћи. Наравно да мора.

ЖИРАФА2: Па, добро, знам да мора. Али много је лепше кад нешто радиш зато што волиш, него зато што мораш.

ЗЕЦ: Као на пример, да играш игрице…

ЖИРАФА1: Хајде да питамо децу, шта они мисле. Ја сам убеђена да и они читају књиге. Децо, јел да да читате књиге?

(деца вичу да читају или да не читају)

ЖИРАФА2: Да ли читате само зато што морате, или волите да читате?

(деца одговарају да воле или да морају)

ЗЕЦ: А да ли бисте радије играли игрице?

(деца одговарају, неко некако)

ЖИРАФА1: Ако ико успе да привуче нашу децу читању, онда ће то бити Градимир Стојковић и његов „Хајдук у Београду“. Видећете, они ће заиста заволети читање. Дајмо им прилику. А седам дана је много!

ЖИРАФА2: Надам се да ће Градимир Стојковић и „Хајдук у Београду“ успети…

ЗЕЦ: (покушава да каже нешто негативно, али га жирафе спрече у томе и машу деци поздрав) Не знам баш…

ЖИРАФЕ: Шта ти не знаш, и знаш, ко те шта пита, децо не слушајте га! Боље послушајте нашу заједничку поруку у овој песми! До виђења! До виђења!

Ми смо деца, играмо се само,

Нове игре, обичаји нови,

не ругај се што за ново знамо,

чуј шта ти кажу стихови ови:

компјутери или телефони,

лопте, књиге, вијаче, бомбони,

гормити, јутјуб, па чак и инста,

генерација то није иста,

не осуђујте нас што смо деца,